Културно наслеђе
Културно наслеђе - ношња, пјесма и игра, обичаји, народна вјеровања
Сваki segment kulture počiva na procesima koji su se desili u prošlosti i čije odjeke još uvijek pratimo. Tako muzički svijet, obredne prakse, običaji i igra, Lijevča polja, Župe i Potkozarja, izrasta iz ukupnog kulturnog korpusa i istorijskog nasleđa ovog dijela Republike Srpske.
Međutim, značajni uticaj na formiranje kulturnog nasleđa Lijevča polja, Župe i Potkozarja imalo je razdoblje rimske vladavine od početka nove ere do IV vijeka. Rimljani su potčinili Ilire i Panone koji su naseljavali ove krajeve, a etničku sliku je dosta izmjenila i izgradnja puta od Salone (Solin kod Splita) do Servitiuma (Gradiške). Na ovom potezu naselio se veliki broj stalnih vojnih posada, što je dovelo do pojačane urbanizacije i romanizacije. Stvorene su jake trgovačke veze, a dobra mreža puteva i plodna zemlja učinile su Lijevče polje, Župu i Potkozarje,atraktivnim područjem za život sve do danas.
Народна ношња у Лијевчанском, Жупском и Поткозарском крају
Народна ношња овог краја прелазна је варијанта између босанске посавске ношње на сјеверу, у којој срећемо утицаје прекосавских ношњи, панонског типа и динарских ношњи са југа, имљанске ношње па и ношње Брђака из околине Теслића. Та прелазна оасобина уочава се у чињеници да женска ношња и поред динарског кроја и украса на зубуну, хаљини , прегачи и тканици због видних панонских елемената(крој кошуље, ношење „крпе“ на глави у облику пешкира, украси на прегачи и тканици, итд.) визуелно не изгледа толико статично као остале ношње динарског подручја. Овакав тип ношње задржао се овдје све до Првог свјетског рата. Народ је зове „Стара ношња“. Она нагло губи свој оргинални израз и почиње се мијењати. Та стара ношња постојала је и у другој половини деветнаестог вијека. Новији тип ношње јавља се иза Првог свјетског рата и задржава се до Другог свјетског рата, када се нагло губи и уступа мјесто потпуној употреби конфекцијске робе. Сви одјевни предмети су кућне израде. Основне сировине биле су конопља, лан, памук, вуна и кожа. Од конопљиног , ланеног и памучног платана или мјешавине конопље и лана као и лана и памука израђиване су женске кошуље, бошче и крпе, те мушке кошуље и гаће. Од вуне су израђивани женски зубуни и „аљине“ , прегаче и тканице , те мушке чакшире, гуњеви, „аљине“ (врста капута) и тканице. Од вуне су израђиване и женске и мушке чарапе и приглавци, једнобојни или украшавани у више боја (ишарани). Од коже су израђивани женски и мушки опанци, звани путравци. За ђон је кориштена говеђа и за опуту овчја или козја кожа.
Ношња женска и мушка се дијели на љетњу и зимску , свечану и радну.
Женска ношња се дијели на дјевојачку и, младинску и ношњу за удате жене. Те разлике су биле незнатне а уочавале су се тек по појединим одјевним елементима, вези и боји. Док су дјевојке зими носиле бијеле „аљине“, без икаквог веза , дотле су удате жене носиле црне, , по прсима и рукавима , везене „аљине“. Удате жене су носиле и предњу и задњу прегачу. Ношња на глави чинила је главну разлику. Дјевојчице и дјевојке су носиле малу црвену капицу звану фес , а младе и млађе жене су носиле пешкир звани рида а старије и старе жене бошче. Мане свијетлих боја и шара у везу и накиту , такође је одвајало ношњу старијих жена од ношње дјевојака и невјести . Цјелокупна женска ношња састојала се ид ових елемената: рубине (кошуља), предње и задње прегаче , тканице , зубуна, „аљине“, капице – феса, пешкира-риде, бошче , чарапа., приглавака и опанака.
Мушка ношња овога краја нагло се мијења између два свјетска рата . И за мушку ношњу може се рећи да не припада потпуно ни типу динарске планинске ни посавско равничарске. Та прелазност се мање уочава него у женској ношњи . Мушка ношња се дијели на момачку и ношњу ожењених људи, свакодневну и свечану, љетњу и зимску. Разлике у мушкој ношњи мање су уочљиве. Основни елементи мушке ношње су рубина (кошуља) и гаће , ткани од конопљиних и ланених а касније и памучних влакана. Мушке рубине су широких рукава, са колиром и доста су дуге скоро до кољена. Свечане рубине су по рукавима и прсима биле извезене и закопчавале су се све до струка црним куповним дугмићима – седепчићима. Кошуља је ношена преко гаћа. Гаће су уже, са мањим трупом и досезале су до глежња. Остали дијелови су зубун, тканица (пас), чарапе и опанци. Зубун је кратак и рађен је од црног ваљаног сукна , дуг је до паса , не закопчава се и нема рукава кад је за свакодневну употребу, а свечани су од (касније) црвене или плаве чохе занатске израде и по прсима украшавани црним гајтаном и сребреним дугмићима , или „иликама“ од олова. У зимском периоду ношене су „аљине“ од црног ваљаног сукна и чакшире од истог материјала. На ногама су ношене чарапе и приглавци, за свечане прилике рађене су вишебојном вуном а преко њих опутњаци-опанци домаће израде. Између два свјетска рата у моду улазе индустријске ципеле овдје зване кундуре (турски назив), љети плитке а зими дубоке, а ношене су углавном за свечане прилике. У употреби зими биле су и дрвене кломпе , израђиване по кућама од меког дрвета : јошике, липе, врбе, и др. Појавом гумене „батине“ обуће, почињу се носити гумени опанци.
Ове , у народу зване „старинске“ ношње, губе се већ иза Првог свјетског рата, уступајући мјесто новијој фабричкој одјећи. Изузетак су биле само старије жене. Послије Другог свјетског рата традиционална ношња домаће производње избацује се из употребе и замјењује савременом индустријском одјећом европске моде. Ту моду први прихватају млади.
Пјесма и игра (фолклор)
Народна музичко-пјевачка и играчка традиција овог краја је давна прошлост. Поступно али и заувијек напуштена је у вријеме Другог свјетског рата. Још понешто у народу се уз одређене обичаје , посебно радне , задржало од пјесме и игре у неколико првих година иза рата.
Од музичких инструмента у пракси су биле гусле, двојнице и ћурлике, врбове трубе и љескове пиште, тамбурице двожице, трожице и четверожице и касније усне хармонике, а биле су и дипле. Свирале су се епске и јуначке народне пјесме.
Своје епске пјесме гуслари су свирали и људе забављали најчешће по кућама и на славама. То је било вријеме када је народ волио слушати народне јуначке пјесме о Бановић Страхињи, Марку Краљевићу, Милошу Обилићу, Љутици Богдану, Иван-капетану, Цару Лазару, Косовском боју, Вуку Бранковићу и другима. Поријекло гусала ни до данас није истражено.
Двојнице и друге дрвене свирале су биле у пракси и на њима су свирали чобани своје свирке крећући се са стоком. Чобани су сами себи израђивали те свирале.
Уз тамбуру су се углавном играла кола, било у затвореном простору(кућа), или на отвореном: дворишта, црквеним портама или на одређеним мјестима за играње кола. Свако село је имало своја „колишта“ на која су недјељом и свецима ишли момци и цуре у кола. Тамбура као инструмент је у ове крајеве као и у друге дошла с турцима на Балкан у четрнаестом и петнаестом вијеку.
Усна хармоника у овим крајевима јавља се у аустроугарском периоду. Тај инструмент је био омиљен, посебно за играње у колу.
Негдје тридесетих година двадесетог вијека , појавом музичких тамбурашких састава у овом крају , традиционални народни инструменти се постепено напуштају. Хармоника фабрички инструмент, на овим просторима се јавља послије Другог свјетског рата.
Вокална музика, момачко мушко и женско цурско пјевање у прошлости су били саставни дио свакодневног живота народа овог краја. Нормално је било чути да човјек иде путем и пјева . Мушке пјесме грокталице и путњачке , редовно су пјевали старији људи по славама, долазећи на славу и одлазећи са славе.
Женско или цурско пјевање „утроје“ је било популарно за вријеме пољских радова: копање , жетве, брања и перушања кукуруза и по прелима, а често су цуре пјевале идући у коло , на прело на збор или кад су чувале стоку.
Мушкарци и жене не пјевају заједно, сем у колу када се натпјевавају у антифоном извођењу. Пјевање уз игру подразумијева да жене изводе своју дионицу у двогласу , а мушкарци се прикључују осмишљајући трећи глас .
Вокалне жанрове који су везани за конкретну обредну ситуацију најчешће припадници једног пола, У случају чаројица то су мушкарци који обилазећи село пјевају и одређене напјеве.
Ове пјесме су се, као дио народног предања, вијековима преносиле са кољена на кољено и живјеле у народу. При томе су свака генерација и сваки појединац у њих уносили дио себе богатећи их тиме и чинећи да остану увијек једнако живе и лијепе. Слиједећи трагове народног предања Лакташка етно група „Траг“ је у ове пјесме удахнула свој лични израз, као и дух нашег времена, оживљавајући их тиме, али и остављајући, суштински непромијењеним и увијек народним, у аманет будућим генерацијама.
ОБИЧАЈИ
Нема народа без обичаја, без обзира у ком крају свијета живи.Свако село, сваки крај, свака област, сваки народ, имају своје обичаје.Неки обичаји припадају само ужем крају, неки захватају читаве области једне земље, а неки обичаји су истовјетни код различитих народа.
Велике сеобе народа кроз вијекове, освајачки походи разних народа, вијековна ропства и многобројни ратови, а уједно праћено и вољним и невољним мешањем крви, учинили су да су се и народи и њихови обичаји прилично измјешали.
Мало је народа који су имали толико сеоба као Српски народ.Од доласка на Балканско полуострво прије много вијекова па све до сеоба у последњој деценији XX вијека, притиснути разним невољама, Срби су се селили из једног краја земље у други. Они су у својим сеобама поред многих кућних потрепштина носили и своје обичаје.
Много је обичаја који су кроз вијековну употребу освећени у Српској православној цркви.За сваки празник везани су одређени обичаји па тако и у наšem Lijvčanskom, Župskom i Potkozarskom kraju.Пођимо редом.
Васкрс
Фарбање васкршњих јаја
Један од најљепших и најрадоснијих српских обичаја, који се није искоријенио, чак ни у градовима, јесте фарбање јаја за Васкрс. Вредна домаћица, по устаљеној традицији, васкршња јаја боји (фарба) на Велики петак, у дан када се, иначе, ништа друго не ради, већ су све наше мисли упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања и понижења, од људи, на Голготи и Јерусалиму.
Божић
Бадњидан
Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе јер се тога дана сијече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак.Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница.Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.
Положник
На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намјерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положник.
Положник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: "Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај".
Чесница
Рано ујутро на Божић, домаћица замијеси тијесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља златни, сребрни или обични новчић, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сече најпре лијеву плећку, главу и део од ребара. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Уколико неко зна пева божићни тропар, а ако не, чита се "Оче наш" наглас. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и сједају за трпезу.
Крсна слава
Једна од главних одлика српског Православља, за коју не зна остали хришћански свет, јесте крсна слава. По древној и устаљеној пракси наше цркве, у вријеме пред славу свештеник освећује водицу у домовима који славе. За освећење водице домаћица припреми следеће: једну посуду (чинију) са водом, букет босиљка, мању свијећицу, кадионицу са жаром или брикетом, тамјана и списак укућана у кући. Све се то постави на сто у соби где је славска икона, која је на источном зиду собе. На један дан уочи славе домаћица мијеси славски колач. Колач се меси од чистог пшеничног брашна. Тесто се закухава са водом, и додаје се мало богојављенске и освећене водице, коју је свештеник светио пред славу. Колач се украшава разним украсима од тијеста. На његовом централном дијелу и на четири стране у знаку крста одозго утискује се печат (слово) са словима ИС ХС НИ КА, што скраћено и преведено значи: Исус Христос побеђује. За славу се купује већа свијећа, по могућноствиод правог воска, обично дужине 50 -60 см, може и већа, или мања, зависно од прилика и могућности. Она се ставља у чирак (свећњак) и посебно украшава, Свијећа се пали на дан славе, непосредно пред резање колача. Домаћин се прекрсти, помене у молитви Бога и име своје крсне славе, цијелива свећу и пали је шибицом. Уочи славе домаћица припрема славско жито - кољиво или панаију. Славско жито се кува од чистог и отребљеног пшеничног зрна.
ПОРОДИЦНА СЛАВА је прослава оног хришћанског светитеља, на чији су дан наши преци примили хришћанство и кога су изабрали за свога заштитника и заступника пред Богом. Слава се преноси са оца на сина и готово се никад не мијења. Чак ако једна породица изумре, они хришћани који насљеде њихову имовину, у већини случајева сматрају за своју дужност да, поред своје славе, приме и њихову. Отуда има породица које славе више слава.Жена, ако остане удовица, задржава славу свога мужа.
ЦРКВЕНЕ СЛАВЕ су прослављање светитеља коме је храм посвећен.
Вјенчање
За овај радосни и свечани догађај у животу православних хришћана, везано је мноштво народних обичаја.Наравно, суштина Свете тајне брака, није у свадбеном весељу, већ, пре свега, у једном озбиљном приступу светињи брачне заједнице, која је темељ и основа породице, а тиме, и цркве и државе. У вези са овом светом тајном, вјенчањем и свадбом, изнјећемо оно што је битно за цркву, православну вјеру и њено учење. Овдје су важна два момента: предбрачни испит и вјенчање у цркви.
Задушнице
Задушнице су дан кад се сјећамо наших покојника, и за њихове душе се молимо.Задушнице су дан за душе преминулих. Наша Црква је прописала посебне дане, Задушнице, и то четири пута годишње, када се посебно молимо за покој душа у Господу уснулих. Зимске задушнице су у суботу, пред Мјесне покладе, у суботу пред Духове су лјетње задушнице, михољске су у суботу пред Михољдан, а јесење, митровске задушнице у суботу пред Митровдан. Тог дана се посјећују и уређују гробови наших драгих, обавља се парастос или помен, освећује се жито, свештеник прекађује и прелива вином гроб, пале се свијеће за покој душа, а ако су нам сродници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, онда се у цркви служи помен.
Чаројице
Вријеме од божићних празника па до почетка „великог“ – „часног“ васкршњег поста код Срба назива се месојеђе или меснице, мрсовеђе, а посљедња недјеља месојеђа је бијела недјеља, чији посљедњи дан чине „бијеле“ – „сирне“ покладе са којима месојеђе завршавају. У неким крајевима са српским становништвом на овај дан се пале ватре (олалије, оратнице, машале) са лустративним циљем да се ваздух очисти од нечистих сила и тиме заштите поља и усјеви, а у жељи да те ватре допринесу напретку у плодности и здрављу код људи и стоке.
У недјељу пред бијеле покладе уочи васкршњег поста у неким српским крајевима организује се обичај чаројице.Ријеч је о обичају у којем група маскираних младића обилази домаћинства играјући и пјевајући.Чаројичари представљају поворке душа предака које доносе плодност и у суштини одговарају поворкама коледара.
Не зна се гдје кад је тај обичај постао, али се сматра да маскирање своје коријене вуче још од предцивилизацијских и претхршћанских ратарско-сточарских култура које карактеришу примитивни облици религије те магија за плодност и заштиту од злих сила. Сврха чаројица претежно је била тјерање зла и дозивање плодоносне године.
Петровдан
Код Срба постоји обичај да се уочи овог великог празника пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе. Обично се то ради на мјестима где се народ окупља, на трговима, раскршћима и у томе учествују дјеца и омладина. Паљење ватре и лила симболише на она времена када су христоборни цареви прогонили и мучили хришћане, везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их. Њихова тијела су тада горела као буктиње, осветљавајући тргове као данас симболичне ватре и лиле.
Лазарице
У прошлости, у српском народу су постојали бројни обичаји кићења зеленилом у пролећним месецима, марту и априлу, да би се изазвала магична моћ пролећног буђења природе и заштитило здравље људи.
Кићење зеленилом било је заступљено код старих европских народа па и Словена.Дрво ВРБА и врбово пруће представљали су симбол напретка и подмлађивања.То је заправо вјера у МОЋ ПРЕНОШЕЊА ЖИВОТНЕ ЕНЕРГИЈЕ на болесне, старе, и младе особе. Постојао је и обичај маскирања људи или животиња у лишће и дрвеће, симболично, помажући голој земљи да се обуче у зеленило и крчи пут пролјећу. У српским селима, одржаван је стари обичај под именом ЛАЗАРИЦЕ.
Има пуно народних обичаја: за сваку радњу, сваки догађај, сваки празник, сваку прилику и неприлику. Обичаји су се у народу доста множили, мењали и допуњавали.
