Са својим љековитим врелом, Лакташи су још
од далеке праисторије привлачили наше неуке претке. То потврђују археолошка
истраживања на локалитету Брдашце, непосредно поред бање, гдје су пронађени
остаци живота још из старијег каменог доба.
На Брдашцу су обитавали првобитни ловци, о
чему нам казују налази примитивних камених оруђа. Међутим, термални извор је и
у каснијим епохама привлачио човјека, о чему говоре остаци из бронзаног и
жељезног доба пронађени на истом локалитету.
Ако се за раније становнике то донекле
може и спорити, Римљани су несумњиво веома добро познавали љековитост лакташке
термалне воде и користили је вијековима. То потврђују артефакти из другог,
трећег и четвртог вијека као што су новчићи ковани за царева Гордијана III
(238-244), Филипа I (244-249), Галијена (253-268), пронађени у близини врела.
Ти нумизматички налази указују на жив обичај "даривања" воде новцем,
који се узгред речено - задржао све до новог доба.
Осим тога, ископавања спроведена 1889.
године на локалитету "Зидине" у Јелића гају открила су остатке
римског јавног купатила (терме), које је подигнуто поред извора љековите воде.
Тада су откривени и темељи зграда са
специјалним системом загријавања, те римске цигле, грнчарија и стакло.
Истраживања из 2000. године потврдила су постојање римских терми, о чему нам
говоре подне опеке и цигле, те комади грнчарије, стакла и новца. У околини
Лакташа пронађени су и трагови неколико вила рустика, односно имања римских
латифундиста, па се сасвим основано може тврдити да су терме, осим војника,
користили и ти земљопосједници са својим породицама.
Након власти Рима, услиједио је тзв.
"мрачни средњи вијек", о коме, када је у питању бања Лакташи, нема
много сачуваних историјских свједочанстава, па не можемо говорити ни о
евентуалном организованом коришћењу лакташке термоминералне воде. Ни турска
освајања почетком 16. вијека нису ништа битно промјенила. Такво стање потрајало
је све до 19. вијека, када почиње озбиљније интересовање за бању. Путописци из
тог времена казују о благотворности извора али и о слабој уређености и
посјећености бање. Један од њих биљежи како купачи улазе у само врело обложено
једноставним каменом и то у одјећи, а онда трче око брежуљка да би се брже
осушили.
Тек са доласком Аустро-Угарске почиње
озбиљно, научно интересовање за љековите изворе у Босни и Херцеговини, па и у
Лакташима, за шта је понајприје заслужан професор Ернст Лудвиг. Овај бечки
геолог био је, наиме, први научник који је од 1886. до 1888. године испитивао
састав и љековитост извора у Лакташима. Ипак, највеће заслуге за изучавање и
познавање бања у Босни и Херцеговини има чувени академик Фридрих Кацер, који је
као стручњак сарајевског Земаљског музеја испитивао преко 90 термоминералних
извора.
Било како било, са хабзбуршком влашћу
отпочело је доба европеизације и свеколиког прогреса, што се одразило и на
судбину лакташке бање. Њу сада све чешће посјећују околни сељаци а појављују се
и први туристи из далеких крајева. Позитиван тренд настављен је у новој,
југословенској држави, па је око 1920. године трговац Владо Поповић отворио
прву кафану, уз коју ће понудити и првих 5 соба са 10-ак лежаја, храном и
забавом. Поменути газда упамћен је и по томе што је својим гостима обезбиједио
први грамофон, први радио, па и оркестар. Ускоро је кафану отворила и чувена
породица Кесић, која је, такође, нудила и смјештај за госте бање.
Међу првим гостима који су се дуже
задржавали били су чланови бањолучких јеврејских породица Сарафић, Нахмисас и други.
У то вријеме, у бању су често навраћали бањолучки љекари Славко Пишетљић и
Бранко Чубриловић, а из Београда је редовно долазио Влада Симеуновић.
Стварањем Врбаске бановине 1929. године и
доласком Светислава Тисе Милосављевића на њено чело, почиње ново доба цијеле
Крајине, па и бање Лакташи. Већ при једном од првих обилазака бановине,
Милосављевић је уочио да се у Лакташима налази термално љековито врело, али је
потпуно неизграђено, па се ''свет купа под ведрим небом'', у простом, каменом
базену до кога нема ни колског пута. Због тога је предузимљиви бан одмах
наредио да се изгради одговарајући прилаз, а изнад самог извора да се подигне
''једна скромна грађевина, под којом ће бити купатило''. Радови су отпочели већ
јуна 1930. године, па је до сљедеће године изграђена округла, куполаста
зградица, унутар које се налазио базен пречника 5 метара. Тако је сачињено
народно купатило ''једноставног уређаја'', које и данас симболизује лакташку
бању. До 1937. године довршена је изградња још једног базена наткривеног
сличним куполастим здањем, каптирана су врела, те изграђено 6 када. Међутим,
још увијек у понуди није било одговарајућег смјештаја гостију.
Послије Другог свјетског рата граде се и
први капацитети у друштвеном власништву – бањски павиљони (1947) и бараке, а
онда и аутокамп (1962), те отворени велики, олимпијски и дјечји базен са
бањском водом (1973). Нова прекретница у развоју бање Лакташи и њеног туризма
биће изградња хотела ''Сан'' 1982. године. Ријеч је о објекту ''Б'' категорије,
са око 150 лежаја, базеном са термалном водом, кадама за масажу и лијечење,
сауном, електротерапијом и другим садржајима. Истовремено, и Лакташи израстају
у лијепу, уређену варош која поново постаје надалеко позната, прије свега по
својој љековитој бањи.
ЧЕСМА
Упоредо са изградњом бањских
објеката,1930-1931. године, у Лакташима је поред главног друма подигнута и
скромна спомен чесма на којој је у духу оног времена писало:
Ту,
капу скини
Богу
се помоли
Сети
се дана тешких
И
борба витешких
Где
су ти браћа пала
Док
су ти слободу дала.
Годинама, чесма је постала девастирана и
није била у функцији. У октобру 2012. године, ЈУ Туристичка организација
општине Лакташи је имплементирала пројекат рестаурације Чесме, након чега јој
је враћен аутентичан изглед и натпис који је био уклоњен.
КОЧИЋ О ЛАКТАШКОЈ ИЛИЏИ
Почетком 20. вијека судбином лакташке бање позабавио се и знаменити српски писац, народни трибун и посланик у босанском сабору, Петар Кочић. Наиме, приликом једног обраћања Сабору 1911. године, он казује како у његовом срезу ''осим Слатине која је колико-толико уређена'' постоји ''ниже Бање Луке и такозвана Лакташка илиџа'', која је без сумње ''творевина старих Римљана и њихових војника''. Током љетних врућина, а нарочито за црквених празника, додаје крајишки трибун, у бању Лакташе сливао се свијет из околних села, од Бање Луке до Градишке. А само врело – то је, тврди Кочић, ''читава ријека која шиба и салијева се у Врбас. Вода је јако љековита и на гласу је да лијечи костобољу, грозницу, шугу, красте и убоје.'' На жалост, бања је веома запуштена и неуређена: све се своди на једну ''округлу озидану јаму, пречника 3 метра а дубине од 1 метар''. Због тога би, закључује Кочић, ову илиџу ''по сваку цијену требало уредити''.
ДЈЕВОЈКА И БАЊА
